Page 51 - Čotar Konrad Sonja, Borota Bogdana, Rutar Sonja, Drljić Karmen, Jelovčan Giuliana. Ur. 2022. Vzgoja in izobraževanje predšolskih otrok prvega starostnega obdobja. Koper: Založba Univerze na Primorskem
P. 51
Akciono istraživanje i predškolska vaspitna praksa
vaspitač treba da razvija projekte zasnovane na učenju kroz istraživanje, raz-
menu i saradnju sa decom; da razvija pedagoška znanja preispitivanjem re-
orije i prakse kroz praćenje i slušanje dece i konsultovanje sa njima; da sara-
đuje sa kolegama u razmeni iskustava, zajedničkom učenju i istraživanju; da
preuzima inicijativu i vodi aktivnosti tima i proces razvoja dečjeg vrtića; da
kritički sagledava i razvija svoju praksu kroz vlastita istraživanja i samoreflek-
siju (Pravilnik o standardima kompetencija za profesiju vaspitač i njegovog
profesionalnog razvoja 2018).
Navedina umenja od vaspitača traže da on mora biti praktičar i teoreti-
čar prakse koji je orijentisan na permanentno obrazovanje. On mora biti
aktivni pojedinac koji je spreman da preispituje vlastito mišljenje, da is-
tražuje mogućnosti i različite načine delovanja kako bi pronašao odgovor
na praktične probleme (Maksimović i Banđur 2013). Otežavajuće okolno-
sti za realizaciju ovih kompetencija ugalvnom se pronalaze u nedovoljnoj
stručno-metodološkoj osposobljenosti vaspitača ili nastavnika (Kundačina i
Banđur 2004; Maksimović 2012; Stamatović 2015). Ono što nedostaje u meto-
dološkom obrazovanju vaspitača u okviru fakulteta jeste segment praktične
obuke za samostalna istraživanja, jer se teorija i praktični pristup istraživa-
nju ne povezuje. Zaključak koji navodi Stojanović (2011) u svom istraživanju
odnosi se na preporuku da u okviru obrazovanja vaspitača se mora težiti
formiranju refleksivnih praktičara čija će refleksija biti dobro teorijski zasno-
vana i kojima će evaluacija i samoevaluacija biti sastavni deo svakodnevne
prakse. Dalje usavršavanje vaspitača u toku profesionalnog rada takođe ne
nudi vezu istraživanja i prakse u dovoljnoj meri kroz različite oblike i načine
usavršavanja. Vaspitna ustanova mora postati mesto učenja i usavršavanja i
podsticajna sredina za razvoj profesionalnosti vaspitača gde vaspitači stalno
uče kroz zajedničko učešće sa decom, kolegama i roditeljima i u tom procesu
definišu probleme vlastite prakse težeći da je unapređuje, traže odgovore na
pitanja i preispitivanja sebe šta znači biti dobar vaspitač.
Često je u vrtićima realizacija akcionih istraživanja ili refleksivni pristup
praksi stvar entuzijazma pojedinaca, koji se najčešće suočavaju sa proble-
mima realizacije ili nemaju dovoljnu podršku od strane svojih kolega ili ruko-
vodstva ustanove. Popularizaciju ove vrste istraživanja mogu doprineti pozi-
tivni rezultati koji dovode do promena i pokazuju neku vrednost koja je važna
ne samo za pojedinca već i za ostale učesnike.
Zaključak
Doprinos akcionog istraživanja u predškolskom vaspitanju može se posma-
trati u pravcu razvoja predškolskih ustanova i vaspitne prakse i u pravcu
profesionalnog razvoja vaspitača. U kontekstu razvoja predškolske ustanove
51
vaspitač treba da razvija projekte zasnovane na učenju kroz istraživanje, raz-
menu i saradnju sa decom; da razvija pedagoška znanja preispitivanjem re-
orije i prakse kroz praćenje i slušanje dece i konsultovanje sa njima; da sara-
đuje sa kolegama u razmeni iskustava, zajedničkom učenju i istraživanju; da
preuzima inicijativu i vodi aktivnosti tima i proces razvoja dečjeg vrtića; da
kritički sagledava i razvija svoju praksu kroz vlastita istraživanja i samoreflek-
siju (Pravilnik o standardima kompetencija za profesiju vaspitač i njegovog
profesionalnog razvoja 2018).
Navedina umenja od vaspitača traže da on mora biti praktičar i teoreti-
čar prakse koji je orijentisan na permanentno obrazovanje. On mora biti
aktivni pojedinac koji je spreman da preispituje vlastito mišljenje, da is-
tražuje mogućnosti i različite načine delovanja kako bi pronašao odgovor
na praktične probleme (Maksimović i Banđur 2013). Otežavajuće okolno-
sti za realizaciju ovih kompetencija ugalvnom se pronalaze u nedovoljnoj
stručno-metodološkoj osposobljenosti vaspitača ili nastavnika (Kundačina i
Banđur 2004; Maksimović 2012; Stamatović 2015). Ono što nedostaje u meto-
dološkom obrazovanju vaspitača u okviru fakulteta jeste segment praktične
obuke za samostalna istraživanja, jer se teorija i praktični pristup istraživa-
nju ne povezuje. Zaključak koji navodi Stojanović (2011) u svom istraživanju
odnosi se na preporuku da u okviru obrazovanja vaspitača se mora težiti
formiranju refleksivnih praktičara čija će refleksija biti dobro teorijski zasno-
vana i kojima će evaluacija i samoevaluacija biti sastavni deo svakodnevne
prakse. Dalje usavršavanje vaspitača u toku profesionalnog rada takođe ne
nudi vezu istraživanja i prakse u dovoljnoj meri kroz različite oblike i načine
usavršavanja. Vaspitna ustanova mora postati mesto učenja i usavršavanja i
podsticajna sredina za razvoj profesionalnosti vaspitača gde vaspitači stalno
uče kroz zajedničko učešće sa decom, kolegama i roditeljima i u tom procesu
definišu probleme vlastite prakse težeći da je unapređuje, traže odgovore na
pitanja i preispitivanja sebe šta znači biti dobar vaspitač.
Često je u vrtićima realizacija akcionih istraživanja ili refleksivni pristup
praksi stvar entuzijazma pojedinaca, koji se najčešće suočavaju sa proble-
mima realizacije ili nemaju dovoljnu podršku od strane svojih kolega ili ruko-
vodstva ustanove. Popularizaciju ove vrste istraživanja mogu doprineti pozi-
tivni rezultati koji dovode do promena i pokazuju neku vrednost koja je važna
ne samo za pojedinca već i za ostale učesnike.
Zaključak
Doprinos akcionog istraživanja u predškolskom vaspitanju može se posma-
trati u pravcu razvoja predškolskih ustanova i vaspitne prakse i u pravcu
profesionalnog razvoja vaspitača. U kontekstu razvoja predškolske ustanove
51
