Page 183 - Čuš, Alenka, et al. ur. (2018). Družbeni in politični procesi v sodobnih slovanskih kulturah, jezikih in literaturah. Koper: Založba Univerze na Primorskem.
P. 183
der ivacija glagola sa osnovama str anog por ekla...
sve više se vezuje za turske pozajmice u srpskohrvatskom jeziku, u XVIII i
XIX veku veoma je intenzivan prodor turskih pozajmica sa ovim sufiksom,
a u XX veku se javlja i u tzv. evropskim glagolima. Sufiks -ira- u naš jezik
ušao je u XVII veku i najveća frekvencija njegovog javljanja u srpskohrvat-
skom jeziku karakteristična je za XX vek, naročito za savremenu jezičku
situaciju. U različitim varijantama ovaj sufiks postoji i u makedonskom,
bugarskom, ruskom, skandinavskim jezicima, latinskom, francuskom i ne-
mačkom, što mu daje izuzetnu vitalnost i omogućava njegovu visoku fre-
kvenciju u rečima internacionalnog karaktera (Jocić 1970, 121–122).
Skok napominje da je i Vuk tolerisao sufiks -irati i prenosi stav
Maretića, čija se gramatika drži Vukovog jezika, da -isati nije „nimalo srp-
skije“ od -irati, ali napominje da Maretić nije vodio računa o tome da su-
fiks -isati nije moguće zameniti sa -irati u već navedenim slučajevima kao
što su turcizmi, čisti grecizmi i sl. (Skok 1955–56, 41). Skok takođe navodi da
je odavno kod „čistilaca jezika“ postojala tendencija da se strani glagolski
sufiksi -isati i -irati zamene domaćim denominalnim glagolskim sufiksom
-ovati, koji potiče iz praslovenskog doba, a bio je na svakom stepenu našeg
jezičkog razvitka živ i plodan, pa se pojavila težnja da mu se ista funkcija
osigura i za aktuelni jezički razvitak. Prema Skoku, postoji izvesna razlika
između ovog denominalnog sufiksa i stranih sufiksa -isati i -irati u pogledu
denominalnosti, jer su druga dva retko kada čisti denominali. To je slučaj
samo onda kad od stranih glagola, koje oni kod nas zamenjuju, već postoje
imenice koje se poklapaju sa korenom glagola (npr. kod respektirati već po-
stoji imenica respekt). U velikoj većini slučajeva osnovne imenice glagola na
-isati i -irati imaju apstraktne strane sufikse (npr. korupcija uz korumpira-
ti) i u tim bi se slučajevima moglo govoriti samo o logičkoj denominalnosti
u izvođenju na -isati i -irati, nikako o gramatičkoj gde se traži istovetnost
imenice i glagolske osnove. Međutim, u semantičkom pogledu, sufiks -ova-
ti se u potpunosti poklapa sa sufiksima -isati i -irati i označava da je imenič-
ka osnova dobila značenje glagola, odnosno glagolske radnje. Zbog toga je
i danas lako stvarati glagole na -ovati od imenica, bilo konkretnog bilo ap-
straktnog značenja. Na osnovu toga Skok (Skok 1955–56, 42) zaključuje da
se ne može izvesti nikakvo određeno pravilo kada se mora upotrebljavati
-ovati, kada -irati, a kada -isati.
Što se situacije u hrvatskom standardu tiče, Hrvatska gramatika (Barić
i dr. 1997) naglašava da se sufiksom -ova- u hrvatskom jeziku tvore glago-
li od imenica, kao i da se sufiksom -ira- tvore glagoli uglavnom od imenica
181
sve više se vezuje za turske pozajmice u srpskohrvatskom jeziku, u XVIII i
XIX veku veoma je intenzivan prodor turskih pozajmica sa ovim sufiksom,
a u XX veku se javlja i u tzv. evropskim glagolima. Sufiks -ira- u naš jezik
ušao je u XVII veku i najveća frekvencija njegovog javljanja u srpskohrvat-
skom jeziku karakteristična je za XX vek, naročito za savremenu jezičku
situaciju. U različitim varijantama ovaj sufiks postoji i u makedonskom,
bugarskom, ruskom, skandinavskim jezicima, latinskom, francuskom i ne-
mačkom, što mu daje izuzetnu vitalnost i omogućava njegovu visoku fre-
kvenciju u rečima internacionalnog karaktera (Jocić 1970, 121–122).
Skok napominje da je i Vuk tolerisao sufiks -irati i prenosi stav
Maretića, čija se gramatika drži Vukovog jezika, da -isati nije „nimalo srp-
skije“ od -irati, ali napominje da Maretić nije vodio računa o tome da su-
fiks -isati nije moguće zameniti sa -irati u već navedenim slučajevima kao
što su turcizmi, čisti grecizmi i sl. (Skok 1955–56, 41). Skok takođe navodi da
je odavno kod „čistilaca jezika“ postojala tendencija da se strani glagolski
sufiksi -isati i -irati zamene domaćim denominalnim glagolskim sufiksom
-ovati, koji potiče iz praslovenskog doba, a bio je na svakom stepenu našeg
jezičkog razvitka živ i plodan, pa se pojavila težnja da mu se ista funkcija
osigura i za aktuelni jezički razvitak. Prema Skoku, postoji izvesna razlika
između ovog denominalnog sufiksa i stranih sufiksa -isati i -irati u pogledu
denominalnosti, jer su druga dva retko kada čisti denominali. To je slučaj
samo onda kad od stranih glagola, koje oni kod nas zamenjuju, već postoje
imenice koje se poklapaju sa korenom glagola (npr. kod respektirati već po-
stoji imenica respekt). U velikoj većini slučajeva osnovne imenice glagola na
-isati i -irati imaju apstraktne strane sufikse (npr. korupcija uz korumpira-
ti) i u tim bi se slučajevima moglo govoriti samo o logičkoj denominalnosti
u izvođenju na -isati i -irati, nikako o gramatičkoj gde se traži istovetnost
imenice i glagolske osnove. Međutim, u semantičkom pogledu, sufiks -ova-
ti se u potpunosti poklapa sa sufiksima -isati i -irati i označava da je imenič-
ka osnova dobila značenje glagola, odnosno glagolske radnje. Zbog toga je
i danas lako stvarati glagole na -ovati od imenica, bilo konkretnog bilo ap-
straktnog značenja. Na osnovu toga Skok (Skok 1955–56, 42) zaključuje da
se ne može izvesti nikakvo određeno pravilo kada se mora upotrebljavati
-ovati, kada -irati, a kada -isati.
Što se situacije u hrvatskom standardu tiče, Hrvatska gramatika (Barić
i dr. 1997) naglašava da se sufiksom -ova- u hrvatskom jeziku tvore glago-
li od imenica, kao i da se sufiksom -ira- tvore glagoli uglavnom od imenica
181
